Treće poglavlje: Čistilište


22.09.2004.

04:52h

Bila je noć. Nebo je bilo potpuno tamno. Pogledao sam kroz prozor i video samo krilo aviona koje je isprekidano svetlucalo u mraku. Samo to se moglo videti. Ponekad bi mi se učinilo da u daljini vidim da seva, ali nisam bio sasvim siguran. Pored mene je sedela Lana. S’vremena na vreme bih pogledao u nju, ali bih se svaki put uverio da čvrsto spava. Ja nisam mogao. Bio sam previše uzbuđen zbog leta. Inace, drugi put sam u avionu i nisam mogao da dopustim sebi da prespavam put - iako predugo traje. Neko vreme sam samo posmatrao Lanu. Delovala mi je savršeno. Pramen kose preko njenog lica, povremeno spuštanje njene glave na moje rame…Volim je. Da, mada joj to nikada nisam rekao.

I tako, ponovo bih okrenuo glavu ka prozoru, pazeći da je ne probudim. Bili smo u vazduhu tek 2 sata, premalo za put do Amerike, a meni se uopšte nije spavalo. Pogledao sam u stranu i video ženu i muškarca na sedistu pored nas. Već sam ih sreo na aerodromu u Sidneju, ali nisam previše obraćao pažnju na njih.On je spavao, dok je ona bila budna. Primetio sam da gleda u mom pravcu.

“Uzbudljivog li puta. Oni spavaju,a mi zveramo po avionu.” Obratila mi se sa osmehom.

“Ha. Da.” Rekao sam tiho pazeći da ne probudim Lanu.

“Dugo ste u Australiji?” Ponovo je pitala.

“Pa može se reći. Četiri godine.”

“A lepo. Australija je prelepa. Šteta što duže nismo ostali. Idete u Ameriku?”

“Da, idemo na odmor.”

Pružila mi je ruku i rekla kako se zove. Za čudo, nisam čuo ime. Taman kada sam hteo da pružim svoju preko Lane, osetio sam blagi udarac po njoj. Muškarac koji je sedeo do nje, samo je ustao i skoro protrčao ka zadnjem delu aviona. Zatim sam začuo njen glas.

“Oprostite mu, molim vas. Previše mu je hitno. Čovek u godinama, pa ima slabiju bešiku.” Nasmejala se. “Bernarde! Pazi kako ideš pored ljudi, povredićeš nekog!” Viknula je mašući novinama. Bernard se okrenuo i nasmejao se govoreći kako mu je žao. Obećao je da će se iskupiti kada se vrati.

“U redu je.” Nasmejao sam se, a zatim pružio ruku ženi. “Lido,a ovo je Lana.”Poljubio sam je u kosu, a zatim se nasmešio.

Lana se promeškoljila, a zatim otvorila oci.

“Ljubavi, jel još uvek letimo?” Pitala me je, mada mislim nesvesno.

“Ne, mila. Stojimo na pisti već dva sata, čekamo da se probudiš.” Nasmejao sam se.

Lana mi je uzvratila osmeh, a zatim otvorila oči. Pogledala je ka gospođi i upitala je.

“Vidim da i vama dosađuje?” Pokazala je svoje blistave zube. “Ja sam Lana.” Pružila joj je ruku. “Čula sam da nešto pričate, ali nisam mogla da otvorim oči. Previše me umara ovaj put.”

Lana je neprestano pričala sa gospođom čije sam ime prečuo, a bilo mi je pomalo glupo da je ponovo pitam. Zatim se okrenula ka meni, i tiho mi rekla.

“Lido, malo mi je muka. Mislim da ću otići do stjuardese da nešto uzmem protiv mučnine.Verovatno imaju.”

“Hoćeš li da pođem sa tobom?” Upitao sam je držeći je za ruku.

“Nema potrebe,ostani ovde. Neću ja nigde.” Opet se nasmejala i poljubila me u obraz. “Pravi drustvo gospođi dok se njen dragi ne vrati.”

Otkopčala je pojas, a zatim ustala. Okrenula se još jednom ka meni i tiho mi rekla da me voli. Otišla je u zadnji deo aviona do stjuardesa. Ja sam se okrenuo i započeo razgovor.

“Šta vas je dovelo u Australiju?” Upitao sam je.

“Mi zapravo već duže vreme planiramo da je posetimo, to jest planirali smo. Sada smo išli na mali odmoru u…”

Gospođu je prekinulo blago treskanje aviona. Zatim se sve smirilo.

“Uf. Ovo mi nije trebalo.” Pomislio sam u sebi, a kao sam očekivao šta će ona dalje reći.

“Nego…” Nastavila je kao da se ništa nije dogodilo. “Počela sam da pričam da smo…”

I opet treskanje, samo malo jače. Pogledao sam ka ekranu i video signal za vezanje pojasa.

“Verovatno mala turbulencija…” Prokomentarisala je kao da se ništa nije dogodilo.

I ponovo - udar.

“Otići ću po Lanu.Trebalo bi da se vežemo.”

Krenuo sam da ustajem kada sam začuo glas pilota. Bilo je to obaveštenje.

“Molimo putnike da vežu pojase. Trenutno se nalazimo u blagoj oluji, iz koje bi svakog časa trebali da izađemo.”

Avion se sad jače zatresao. Pogledao sam ka prozoru i video svetlost. Pilot je i dalje pričao, mada nisam obraćao pažnju šta. Stjuardesa je bila pored mene pokušavajući da mi skrene pažnju na pojas. I opet treskanje, sada jako. Seo sam na mesto, a stjuardesa je sela na Lanino. Spretno mi je zakačila pojas, a zatim i sebi.
Odjedom sve je počelo da se trese. Stegao sam naslone od sedišta svom svojom snagom i počeo ubrzano da dišem. Maske od kiseonika su počele da ispadaju, a zatim snažan udar. Opet svetlost. Sve je počelo da leti.
Sećam se da sam video gospođu do mene kako uplašeno pokušava da veže pojas. Pogledao sam pozadi u nadi da ću videti Lanu, ali na moje iznenađenje repa aviona nije bilo.

Onesvestio sam se.





„Zašto me niste podsetili da smo pričali u avionu?“ Krenuo sam ka Rouz. „Ovako sam delovao kao neki ludak, zar ne?“

„Nisi mili. Znala sam da ćeš se setiti.“ Nasmejala se.

„Ali opet...Rouz...“ Seo sam pokraj nje. „Žao mi je zbog Bernarda.“ Pogledao sam u pesak. Osetio sam iskrenu bol.

„Znam...I meni je žao zbog Lane.“ Pomilovala me je po kosi. U tom trenutku suze su napustile svoje mesto i spustile se niz moje obraze. Zagrlio sam Rouz i počeo da jecam.
Muškarci ne plaču, jel? Ma, plaču kao mala deca, samo ih ne vidite.

„Isplači se dete. Isplači se.“


Prošlo je četiri dana od kako je naš avion pao na nepoznato ostrvo, a pomoći još uvek nije bilo na vidiku. Pitao sam se da li će uopšte i doći. Pogledao sam oko sebe i video kako ljudi prikupljaju svoje stvari iz olupine aviona. Sada su bili po prilično smireni, u odnosu na prethodna tri dana. Izvlačili su kofere iz vode i pažljivo prostirali na štapove koje su prethodno postavljali u pesak. Ne znam ko je izračunao, ali preživelih je bilo 32.
Trideset dvoje ljudi na pustom ostrvu. Setio sam se kvizova “Šta bi ste poneli na pusto ostrvo”, i u sebi sam se zamislio.
Moja rana na glavi skoro da je i nestala. Imao sam više ogrebotina po licu i rukama, ali su i one počele da zarastaju. Gledao sam zamišljeno u okean.

Kejt je stajala sa trudnom devojkom, Kler, tako sam čuo da se zove, tiho razgovarajući. Sajid i Džek su nešto raspravljali, a Sojer je čitao neku knjigu. Sedeo je u hladu, na sedištu iz aviona i delovao tako nezainteresovano. Čarli je bio u grupi ljudi, među kojima je bio onaj debeli momak koji je pomogao Kler, kao i momak koji je tražio olovke. Do vraga, još uvek ga nisam pitao zašto su mu trebale. Meni bi dobro došla jedna u ovom trenutku. Još malo sam gledao u okean, kada mi je prišao onaj ćelavi čovek.

“Deluješ odsutno Lido.”

Trgao sam se.

“Uh…Da. Malo razmišljam.”

“Mogu li da znam o čemu razmišljaš?”

“Pa zapravo…Malo je smešno.” Nasmejao sam se i spustio glavu pretvarajući se da crtam po pesku.

“Meni slobodno možeš reći.” Uhvatio me je za rame. “Zovem se Džon. Džon Lok.”

“Drago mi je gospodine Lok. Iskreno, razmišljao sam da pošaljem poruku u boci. Možda je neko i pronađe.”

“Ako je tako suđeno, desiće se.” Delovao je smireno. “Znaš, čuda se dešavaju. Možda pomoć i dođe ukoliko ti pošalješ poruku.”

“Malo je verovatno…Mislim da bi plima izbacila bocu na obalu.”

“Postoji i oseka. Možda je i vrati. Zašto jednostavno ne pokušaš. Ništa nećeš izgubiti. Zar ne?”

“Vredi pokušati.” Nasmejao sam se.

“Znaš, verovatno će ti ovo zvučati malo glupo, ali ti si sa razlogom ovde. Baš kao što je i Kejt, koja je bila osuđena, baš kao i Kler, trudna devojka. Baš kao i ja. Tako je sa svima.”

“Gosp.Lok malo ste mi pobrkali lončiće. Ne razumem vas. Šta bih ja mogao da radim na pustom ostrvu?”

“Videćeš Lido. Svaki jing ima svoj jang.”



Bilo je jako toplo. Pesak ispod mojih nogu je bio vreo. Džon Lok je ubrzo ustao i otišao kod olupine aviona. I dalje sam gledao u okean kada sam začuo nečiji glas.
“Lido! Pomozi mi!”

Ženski glas je dolazio iz šume. Bez razmišljanja sam ostavio svoje misli na plaži i krenuo da trčim. Glas se začuo još jedan put. Bio je isti. Na samom izlazu iz šume na plažu ugledao sam Kejt kako pokušava da izvuče nekog. Bila je to Zana.

“Lido,pomozi mi da je izvučem!” Kejt je uplašeno rekla.

Uhvatio sam Zanu za ruke i povukao je ka plaži. Kejt je u tom trenutku povikala ka ostalima koji su nameštali šatore.
Zana je imala veliku ranu na stomaku, kao i mnogo ogrebotina po licu. Bila je još uvek svesna. Nešto je pričala. Opet je nisam razumeo.

“U redu je Zana. Sve će biti u redu. Budi mirna.” Ne znam da li sam zvučao uverljivo.

Pokušavao sam da sprečim krvarenje držeći ruku na ubodnom mestu. Krvarila je jako.

“Kejt!” Viknuo sam je. ”Požurite!”

Zana je grcala i davila se u sopstvenoj krvi. Odeća joj je bila u potpunosti krvava,baš kao i lice. Pokušavajući da dodjem sebi ugledao sam grupu ljudi kako nepomično stoji pored nas i posmatra.

“Ne gledajte samo! Pomozite nam! Kejt…”

Kejt je već bila pored mene pokusavajući da okrene Zaninu glavu na stranu kako ne bi gutala krv. U tom trenutku je došao Džek. Ostali su stajali ukopani u pesku.

“Lido, pomeri se. Ja sam doktor.” Rekao je Džek. Ne znam zašto sam ranije pomislio da jeste. Zapravo je i bio.

“Ich…” Zana je pokušala nešto da kaže.

“Zana, ćuti. Biće sve u redu.” Kejt joj je govorila.

Znao sam da to nije istina.

“Wir…Wir sind… nicht allein.” Govorila je dok joj je krv liptila niz lice.

“Šta pokušava da nam kaže?” Viknuo sam uplašeno.”Šta govori? Zna li neko? Zana,ko ti je ovo učinio? Zana?” Pokušavao sam da dobijem odgovor,ali bezuspešno.

“Lido, pusti je. Reći će nam kad se oporavi.” Džek je nešto radio na njenom telu, ali nisam video šta.

“Wir sind nicht allein.” Ponovila je.

“Šta govoriš Zana?”

“Rekla je da nismo sami.” Začuo se glas mladića koji je klečao pored Kejt pokušavajući da joj pomogne. Bio je to gospodin olovka. “To je rekla. Nismo sami.”

U tom trenutku Zana je počela da pljuje krv na sve strane. Neočekivano, pustio sam joj ranu na licu ,a zatim sklonio glavu u stranu.

“Ist alles deine Schuld.” Rekla je,a zatim zatvorila oči zauvek.

“Zana! Zana!” Džek je pokušao da je dozove drmajući njeno telo, ali je to bilo uzaludno.

“Džek, pusti je.Umrla je.” Čuo sam nečiji glas kroz maglu.

“Nemoj vise Džek, molim te.Gotovo je.”

Osetio sam nečije ruke na svojim ramenima. Bilo mi je teško da se okrenem da vidim ko je. Ustao sam sa peska i sav krvav krenuo ka plaži. Za mnom je išao momak koji je preveo šta je Zana rekla.

“Nisi mogao ništa da uradiš, kao ni niko od nas. Tako je moralo biti.” Rekao je pokusavajući da me stigne.

Nisam slušao šta je on govorio, bilo mi je previše teško. Nakon nekoliko koraka okrenuo sam se, ali je on krenuo ka grupi ljudi. Verovatno je odustao. Ali ne, krenuo je da se vraća.

“Lido…Hteo sam samo da ti kažem ono što je Zana poslednje rekla.” Zastao je i spustio glavu.

“Šta je rekla?” Upitao sam dok sam besno pokušavao da skinem tragove krvi sa svog lica.

“Rekla je da je sve tvoja krivica.Rekla je da si ti kriv za sve.”

On se okrenuo i krenuo ka Džeku koji je stajao sam. Zatim se ponovo okrenuo se i rekao.

“Zovem se Bun.”


To veče sam proveo u šatoru koji sam napravio uz pomoć Harlija, debelog momka. Dok smo ga pravili, Harli ništa nije govorio. Povremeno se odmarao u hladu, ali ništa nije pričao. Veče je bilo toplo. Kler je sedela ispred svog šatora pišući nešto u svesku. Harli joj je doneo hranu koju je u toku dana upecao sa nekim japancem ili kinezom. Taj isti japanac ili kinez je sedeo sa svojom ženom tiho razgovarajući na japanskom ili kineskom. Ko će ga znati? Svakako nisam razumeo. Kejt je bila sama, verovatno je razmišljala šta bi bilo da se avion nije srušio. Da li bi sada bila u zatvoru? Sojer je bio zatvoren u svom šatoru, a Čarli je pisao nešto po ruci. Kada sam ustao do njega da vidim šta radi, primetio sam ispisane reči „LATE“. Na moje pitanje šta mu to znači, samo mi je slegao ramenima.



Džek je sedeo pokraj vatre sa Lokom, a Rouz je bila sama malo dalje.

Začula se grmljavina u šumi, i svi su ubrzo krenuli u svoja skloništa. Zatim ponovo zvuk sirene. To jest, bar je zvučalo kao sirena. Nije se približavao, već je odlazio. Kao da je išao u drugom smeru, ka nekom drugom. Kao da je još nekog bilo u džungli.

To veče nisam spavao.

Nastaviće se.